Ko zapravo gubi rat u Ukrajini – Ruska Federacija ili NATO?

Rat u Ukrajini traje već tri i po godine. Često se u javnosti, naročito u zapadnim medijima, govori kako je Ruska Federacija uvučena u sukob u kojem je trebalo da pobedi “za 3 dana“. Ipak, postavlja se suštinsko pitanje: da li je ona ta koja gubi?

Belorusija i Kazashtan kao “pobede” Rusije koje se zaboravljaju

Ako pogledamo uvod u rat u Ukrajini, on nije počeo 24. februara 2022. godine, već nizom događaja koji su prethodili eskalaciji. Pored sukoba u Donbasu koji nije prestajao do 2022. i aneksije Krima, došlo je i do dešavanja koje su trebali da budu uvertira za rat u Donbasu. U pitanju je bio napad hibridnog karaktera na Rusku Federaciju na dva druga fronta. Taj napad je trebao da “pripremi teren” za opšti pritiska na Rusiju. Naime, često se zaboravlja da je neposredno pre rata u Ukrajini pokušan puč u Belorusiji, kao i u Kazahstanu. U drugom slučaju je Ruska Federacija aktivno intervenisala i sprečila prodor elemenata koji bi mogli biti neprihvatljivi u samom „stomaku“ Rusije. U oba slučaja, premda Zapad nije imao prevelika očekivanja, Rusija je odenla dve manje ali važne pobede. Time je u startu pokazala da kontroliše svoj bezbednosni pojas i da NATO nije u stanju da ostvari unutrašnju destabilizaciju u postsovjetskom prostoru. Belorusija je ostala saveznik, a Kazahstan nije skliznuo u prozapadni kurs, što je bio značajan preduslov za kasnije ruske akcije.

Rat u Ukrajini 2022. i sankcije koje su skuplje koštale EU i SAD

Što se tiče samog rata u Ukrajini, često se u zapadnim interpretacijama naglašava da je Ruska Federacija u podređenoj poziciji. Međutim, treba se setiti da je ona čitavih osam godina pripremala odgovor na udar koji je morao doći – i u vidu najtežih sankcija (ekonomski) i u vidu vojne operacije. Sa ekonomskog aspekta, posle tri i po godine rata vidimo da je plan bio dobro pripremljen. Možda bolje od onog vojnog. Ruska ekonomija se nije urušila, već je u velikoj meri prilagodila proizvodnju, preusmerila izvoz i stabilizovala finansijski sistem. Paradoksalno, mnogo veće ekonomske posledice osetile su Sjedinjene Američke Države i Evropska unija, koje su uložile ogromna sredstva u finansiranje ukrajinskog otpora. Umesto da Ruska Federacija postane „vojna ekonomija“, danas više vidimo da Evropska unija funkcioniše u režimu mobilizacionih izdvajanja, uz stagnaciju privrede i pritiske na sopstveno stanovništvo. Ono što razlikuje dva neravnopravna partnera – Brisel i Vašington, potonji želi da se izvuče iz daljih troškova.

Koliko je Rusija imala uspeha na bojnom polju?

Vojni aspekt je složeniji. Činjenica je da Ruska Federacija ratuje već tri i po godine, iako se govorilo da će operacija trajati „tri dana“. Ali isto tako treba pogledati realnost: ona ne ratuje samo sa Ukrajinom, već indirektno sa gotovo celim NATO paktom. NATO snage su prisutne u vidu obaveštajne podrške, naoružanja, logistike i instruktorskog kadra. Uprkos tome, Ruska Federacija je uspela da održi front, izvrši kopneno povezivanje sa Krimom i sistematski uništava najmoderniju tehniku NATO-a na ukrajinskom tlu.

Ovde dolazimo do još jedne važne tačke: očekivanja Zapada. Bivša nemačka kancelarka Angela Merkel javno je izjavila da su Minski sporazumi 1 i 2 bili samo dogovori „da se kupi vreme za Ukrajinu“. To znači da je plan Kijeva i EU bio da se u povoljnom momentu “reši pitanje” Donbasa i stavi Krim pod pritisak. Planiran je scenario u kojem će Ruska Federacija biti gurnuta u rat na nepovoljnim uslovima i prinuđena da trpi vojni poraz. Ali šta se dogodilo? Ruska armija nije slomljena, već je uspostavila kopneni koridor ka Krimu i nastavlja ofanzivna dejstva. NATO se našao u poziciji da troši ogromne resurse, dok Sjedinjene Američke Države već traže izlaznu strategiju, pokušavajući da nastave prodaju oružja Evropskoj uniji, ali bez direktnog uplitanja u rat.

Ako zamenimo perspektivu, možemo reći da je bilo očekivano slabljenje Ruske Federacije preko Belorusije i Kazahstana, kao i kasnijim pritiskom preko Ukrajine. Umesto toga, NATO se suočio sa nizom neuspeha. Ukrajina nije uspela da vrati Donbas (ekonomski važno za Kijev i partnere), niti da povrati Krim, evropske privrede ulaze u krizu, a Vašington želi povlačenje iz rata. Na kraju, čini se da su Sjedinjene Američke Države i NATO uvučeni u nešto što najmanje vole – dug rat koji ne mogu da dobiju. I nije problem dug rat koji NATO (SAD) ne može da dobije, bilo ih je i ranije, trajali su i po 20 godina. Ovde je problem što SAD nemaju luksuz da troše vreme na Evropu, dok Kina rasta i prestiže američke potencijale na Pacifiku.