Američka ekonomska politika ponekad deluje kao skeč iz političke satire – samo što posledice nisu za smeh, već za ozbiljnu analizu u kolevci modernog kapitalizma. Najnoviji primer dolazi iz kabineta američke sekretarke za poljoprivredu, Brooke Rollins, gde se otkriva da su SAD – svojim sopstvenim novcem – praktično subvencionisale izvoz argentinskih sojinih zrna u Kinu. Ideja je bila da se naruše odnosi Kine i Argentine.
Sjedinjene Američke Države našle su se u apsurdnoj situaciji: nakon što su odlučile da finansijski pomognu Argentinu kroz paket ekonomskog spasavanja, rezultat je bio potpuno suprotan očekivanjima. Umesto da se Buenos Aires udalji od Kine, ukidanje argentinskih izvoznih taksi na žitarice omogućilo je jeftiniji plasman soje upravo na kinesko tržište – ono sa kojeg su američki farmeri već odavno potisnuti. Drugim rečima, američki poreski obveznici sada praktično finansiraju argentinski izvoz u Kinu, dok domaći proizvođači beleže gubitke i pad cena.
Da, dobro ste pročitali: američki poreski obveznici sada plaćaju da kinesko tržište kupuje od Argentine, umesto od – Amerike.
Ironija je tim veća jer je čitav bailout navodno osmišljen da spreči približavanje Buenos Airesa Pekingu. Argentina je sa novim predsednikom, velikim obožavaocem SAD i Izraela, ovim potezom dodatno trebala da se odvoji od Kine. A rezultat? Ne samo da se Argentina okrenula Kini, već to čini uz pomoć američkog novca. Sada vidimo svojevrsni “ekonomski bumerang efekat”.
Sve ovo podseća na širi obrazac: pokušaji Vašingtona da preko pritisaka i ekonomskih manevara oblikuje tržišta, često se pretvaraju u samosabotažu. Naročito to dolazi do izražaja u ekonomskom sukobu sa Kinom. U međuvremenu, kineska ekonomska tradicija – stara, disciplinovana i ukorenjena u dugoročno strateško razmišljanje – deluje kao da svaku američku improvizaciju pretvara u prednost za sebe.
